Синтакса

Синтакса је део граматике који изучава синтаксички систем једног језика, односно принципе на основу којих се од речи формирају реченице као целовите јединице.
Реченице могу бити:
а) по значењу: 1. Изјавне – пример: Ти учиш.
2. упитне – пример: Учиш ли ти?
3. Узвичне – пример: Ти учиш!
б) по облику: 1) потврдне – пример: Ја седим.
2) одричне – пример: Ја не седим.
в) по саставу: I подела: 1) просте: - непроширене (само субјекат и предикат);
- проширене (субјекат, предикат и бар неки додатак);
2) сложене: - независно-сложене (две или више простих, или
простопроширених које могу
да стоје саме);
-зависно-сложене (две или више простих од којих је
бар једна независна (главна);
II подела: 1) комуникативне – шира јединица састављена од једне или
предикатских реченица (ужих јединица);
2)предикатске – језичка јединица која има предикат у
личном (финитном) облику.
Све реченице су комуникативне. Ако је комуникативна реченица састављена само из једне предикатске, за њу се каже да је по саставу проста.
Ако је комуникативна раченица састављена из две или више предикатских реченица, каже се да је она по саставу сложена.

Реч – као синтаксичка јединица.
За синтаксу је реч елементарна јединица, недељива, нерашчланљива, проста јединица – лексема.
Речи могу бити:
1)пуне речи: именице, придеви, прилози и глаголи – означавају појмове, слојеве и ситуације. Речи отворене класе које са другим речима (суфиксима) граде нове лексеме.
2)помоћне речи: предлози, везници и речце – речи затворене класе. Мање се надограђују у нове лексеме.

Синтагме
Синтагма је група речи са истом функцијом у реченици.
То је посебан тип синтаксичких јединица који се састоји од:
а) главне речи;
б) зависних конституената (чланова).

а) главна реч у синтагми може бити једна реч, а може и једна реч и за њу везани више зависних чланова.
Према главној речи деле се на:
1.именичке – пример: занимљива књига;
2.прилошка – пример: врло пажљиво;
3.придевска – пример: врло занимљив;
4.глаголска – пример: пажљиво читати.
Главна реч се зове и управни члан.
б) зависни чланови могу бити: 1) специфичне одредбе – испред главне речи;
2) иза главне речи – функција одредбе или допуне.
Помоћне речи су најчешће предлог, али може бити и речца.
Функционална структура синтагми:
1)именичка синтагма – у новој књизи о шаху: књизи – главна реч;
у – помоћна реч;
новој, о шаху – зависни
чланови.
За зависне чланове ових синтагми употребљава се назив – атрибути.
2)придевске и прилошке синтагме - најчешће настају од описних придева и прилога за начин: бржи од муње – бржи – прилог у компаративу;
-од муње – зависни члан – допуна
3)посебне синтагме:
а) партитивне – састоји се од партитивне речи (која означава део или скуп) и
од бројне речи- основни број, збирни број, бројна именица или
прилог за количину.
Партитивна реч је главна реч синтагме и захтева партитивну допуну у облику именице у партитивном генитиву: пример: парче хлеба (парче – главна реч,
хлеба - партитивна допуна.
Према врести партитивне речи ове синтагме могу бити: именичке, бројне, прилошке.
б) паукалне – састоје се од малих бројева, два, три или четири и именице мушког или средњег рода која је у првом, четвртом или петом падежу множине. За ту именицу кажемо да је у облику паукала.
Тај облик је варијанта номинатива, акузатива, вокатива множине мушког и средњег рода.
Тај облик на а у којем стоји именица, по пореклу је стара двојина, а може и да се означи и као паукални облик номинатива/акузатива множоне.
Бројеви: два, оба, три, четири су конгруентни атрибути именице са функцијом паукалног атрибута.
Именица је главна реч паукалне синтагме. Данас се ове синтагме ретко мењају по падежима.
Именице женског рода немају облик за паукал, иако се називају паукалним када су са малим бројем:
-номинатив/вокатив – пример: два човека, два детета;
-генитив – пример: од два човека, од два детета;
-датив/инструментал/локатив – пример: двама људима, двама деци;
-акузатив – пример: два човека, два детета.